Zagor: Divovi dobra i zla – novi osvrt

Četiri smrti Zagora
(sa spojlerima)

Teško je zamisliti strip o Zagoru koji izaziva tolike kontroverze, čak tri decenije od objavljivanja, poput Demona ludila, narodski zvanog Divovi dobra i zla. I s razlogom. Ticijano Sklavi, planetarno, ili makar balkanski poznat po svom najvoljenijem čedu, danas odbačenom kopiletu Dilanu Dogu, utkao je u Divove dobra i zla (da, zvaćemo ga tako) širok spektar motiva, naznaka i simbolika. A kada pričamo o Sklaviju iz osamdesetih, govorimo o autoru na vrhuncu svoje kreativne energije. Pogledajmo samo eponimne epizode Dilana Doga iz sličnog perioda, koje i danas udaraju temelje serijala, i čije senke i decenijama kasnije Dilan ne može da se otrgne. Ipak, nećemo glorifikovati Sklavija iznad mere koju zaslužuje. Čudna je reč "mera". U svom grčkom korenu, reč "meros" označava deo nečega, ali ujedno i nasleđe.

A Sklavijevo nasleđe, makar u domenu Zagora, su upravo Divovi dobra i zla. Možda time zanemarujemo ostale njegove radove na ovom junaku, a zaista može se izdvojiti nekoliko zaista kvalitetnih priča, ali Divovi su ovo što ostaje i što će zauvek biti upamćeno. Demonska maska, Horde zla ili Prokleto blago će zauvek ostati u senci onoga što je, po mišljenju mnogih, najbolji strip o Zagoru. Po nekima bi trebao da bude i poslednji – a svakako sadrži taj senzibilni osećaj, opipljivi vajb, koji i sluti da je o takvoj priči reč.

Da se podsetimo, ili za one koji ne znaju o čemu je reč – naučimo, šta su tačno Divovi dobra i zla, i pritom ćemo zanemariti sve što se događalo nakon ove priče, a što se donekle iskritikovalo ovde.
ČETIRI SMRTI HELINGENA: Nekada davno, u neka romantičnija vremena, na samom početku serijala Zagor, Gvido Nolita, aka Serđo Boneli, se vratio pisanju scenarija posle kraće kreativne krize, i stvorio priču L'Isola della Paura/Sulle orme di Titan. Postavka je jednostavna, a pak genijalna. Ostrvo na jezeru Iri, sa plemenom Oneida kao stanovnicima, se nalazi na meti misteriozne skupine belaca, koju vodi, ispostaviće se, poluludi naučnik. Profesor Helingen će se vremenom pokazati kao značajan resurs za scenariste Zagora, a i pokazaće se da nije nimalo polulud – lud je do kraja. Ali ipak, verovatno ni ne slutivši, Nolita je stvorio jedinstvenog arhineprijatelja u Zagorovom svetu vampira, vukodlaka, indijanaca, vojnika, trgovaca... Na jezeru Iri (otud i naziv ove epizode kada se prvi put pojavila u "Zlatnoj seriji" 39 – Tajna jezera Iri, Veseli četvrtak: "Biblioteka Zagor" 5), Helingen stvara džinovskog robota po imenu Titan, koji zahvaljujući Zagoru završava ispod voda jezera, nakon čega Helingen prividno strada u plamenu koji je gutao laboratoriju u kojoj se nalazio. Međutim, Helingen je pokazao svoj potencijal.

Nekoliko godina kasnije, Nolita vraća Helingena u epizodama Lo spettro del passato/Vittoria!, kod nas objavljene u "Lunovom Magnus stripu" 45/46 – Igra pet strela/Čelična neman. Ovaj put u izvođenju Franka Donatelija, Helingen se vraća sa vidnim ožiljcima nastalim plamenim poljupcima pri eksploziji laboratorije, pri poslednjem susretu sa Zagorom. Podmornica, pokušaj popravke Titana na dnu jezera, serum koji Zagoru oduzima volju i pretvara ga u roba, kao i sve izraženiji ispadi ludila profesora Helingena – sve su to elementi koji obeležavaju ovu epizodu.

Helingen je polako prerastao u zanimljivog protivnika. Star je i slab, ali izuzetnog intelekta. Prošlost mu je obavijena misterijom, i samo znamo da je ranije ismejan zbog svojih ideja i nacrta. Zapravo, mnogi od nas su se mogli delom identifikovati sa ovim negativcem ostrakovanim od društva – zar to nije sudbina velikog broja gikova i štrebera. A još važnije, njegova prošlost je u istoj meri misteriozna koliko i, na primer, Džokerova u Betmenu (stripu, naravno). Ta dvodimenzionalnost ovog negativca, odsečenost od prošlosti i ispunjenost žarom za dominacijom budućnosti, sve su to elementi koji nas i ispunjuju željom da ga ponovo vidimo. Elem, na kraju Čelične nemani ostavljamo Helingena stomaka ili grudi probodenih harpunom Kapetana Fišlega, a Titan je ponovo na dnu jezera Iri, ovaj put u komadima.

Treći susret sa Helingenom se odigrava u epizodama 107/108/109 – Ritorno a Darkwood/Ora zero/Minaccia dallo Spazio, ili u "Zlatnoj seriji" 323/324/325 – Povratak u Darkvud/Osinje gnezdo/Blještavi trag (Veseli četvrtak: "Odabrane priče" 5), opet u izvođenju Franka Donatelija (subjektivno – nažalost). Ovaj put je priča daleko kompleksnija i bolje osmišljena, sa nekoliko razarajućih klišea, a novo oružje profesora Helingena su krstareće rakete. Nolita nikada nije stavio Helingena bliže ostvarivanju cilja – svetskoj dominaciji. Ali, isto tako, i sunovrat je daleko dublji. Nakon požara i harpuna, udarac ovaj put prima genijalni um starog naučnika. Helingena zatičemo svezanog u kolima, potpuno ludog, kako bunca i halucinira.

Sledeći susret dva arhineprijatelja bio je, ispostaviće se, ključan. Reč je o epizodama objavljenim u brojevima 178–182 – L'Orchidea Rossa/Hellingen!/Il Raggio della Morte/Terrore dal Sesto Pianeta/Magia senza Tempo, ili kod nas u "Zlatnoj seriji" 583/584/586/587/588 – Ikarovo pero/Smrtonosni zrak/Svemirska braća/Teror šeste planete/Svemirska tamnica. Kod Veselog četvrtka, ova priča je objavljena opet u ediciji "Odabrane priče" broj 10.

Naime, to je poslednja priča koju je za serijal napisao Nolita, a ujedno je i jedna od najboljih priča po oceni mnogih čitalaca. Helingen se otrgnuo ludilu, pokorio ga je, i udružio se sa naprednom rasom vanzemaljaca pod imenom Akronjani. U priči koja vešto objedinjuje palp horor i SF, uz jedinstvenu zabavnu avanturističku notu punokrvnog Zagora, Nolita i Feri donose i svoj epilog priči o Helingenu. Akronjani su oterani, a profesor se zatvara u prozirnu kabinu, izgovara tiho "zbogom", i nestaje u kiši električnih pražnjenja. Samoubistvo ili visokotehnološki beg – Nolita je ostavio blagi uzmak, ali ipak iskrenije je verovati da je to orkestriran i svestan odlazak u smrt.
DEMON LUDILA: I tu dolazimo do Sklavijevog remek-dela. Zagor je dosta linearan i zabavan avanturistički strip, pa je i prisustvo šire ideje, svojstvenog metanarativa utkanog u stranice, u velikoj meri hrabrost sama po sebi. Ali, Sklavi uspeva da ispliva i donese jednu slojevitu priču, sa sjajnim i zrelim Ferijevim crtežom koji nema potrebe ni komentarisati. Takođe, reč je i do sada najdužoj priči iz serijala Zagor, koja obuhvata brojeve 275–280 – Incubi/Il Demone della Foglia/Titan risorge/Il ritorno di Hellingen/Ai confini della Realta'/La fine del Mondo.  Domaća publika je pratila oko pedeset stranica kraću verziju u "Zlatnoj seriji" 941/942/944/945/946 – Demoni ludila/Invazija Akronjana/Na granici stvarnog/Helingenov povratak/Divovi dobra i zla. Beogradski Veseli četvrtak je u okviru edicije "Odabrane priče" kao 14. knjigu odabrao upravo ovu priču, i time je konačno objavljena integralna, necenzurisana i nesečena verzija Sklavijevog Helingena na srpskom jeziku, pod nazivom Demon ludila. (Ilustracije potiču iz ovog izdanja.)

Divovi dobra i zla, zovimo ih i dalje tako, je priča koju možemo posmatrati iz više uglova, i kao takva se ističe u moru drugih Zagora. Međutim, o ovom stripu je napisano beskonačno recenzija, osvrta i eseja, koji analiziraju svaki aspekt priče. Jedan od njih je predstavljen i u vidu pogovora u izdanju Veselog četvrtka, a autor je sjajni Vladimir Tadić. Tako da se ovom prilikom nećemo baviti aspektima priče koje pokrivaju taj i slični eseji. Većina osvrta na Divove dobra i zla su u manjoj ili većoj meri linearni, sa nekoliko brilijantnih opservacija, ali zanemaruju jedan daleko širi narativ ispod površine o paralelnim svetovima, dekonstrukciji Zagora, i na kraju – samoubistvu glavnog junaka. Kakav je odjek Sklavijevih multiverzuma? Kakav sled događaja dovode Zagora do trenutka kada će prisloniti cev revolvera na slepoočnicu pred Helingenovim grobom? Sve su to zanimljiva pitanja, ali ovde im nije mesto. Da bismo zaronili radoznale prste u pomalo kužni metanarativ kojim je Sklavi zatrovao svoje zagorovsko remek-delo, moramo da podjednako dobro poznajemo Helingenovu prošlost koliko i ovaj strip. Taj deo, prošlost, smo već pokrili, a sada se moramo osvrnuti na ključne elemente Divova dobra i zla.
Zagor tone u ludilo, što je aspekt dobro znan Sklaviju. Naime, i sam autor Dilana Doga je česti gost psihijatrijskih klinika, depresivnih epizoda, a nisu mu strani ni elektrošokovi. U taj šareni svet iza ogledala sada gura Zagora. Halucinacije opasne po život nagrizaju svakodnevicu Duha sa Sekirom, uporedo sa uznemirujućim događajima koji ga navode ka brdu Natani, poprištu okršaja sa Akronjanima i mestu gde smo poslednji put videli Helingena. Tamo epizode ludila kulminiraju i Zagoru u pomoć pristiže mladi vrač Akoto, koji prividno umiruje demona ludila u Zagoru, Ah-Eh-Naj, i naš junak nastavlja put ka tvrđavi Pit. Plejada poznatih likova koje Sklavi ubacuje u priču je zaista impresivna. Pukovnik Peri, baron Ikarovo Pero, Akoto, poglavica Otava Teseka... To su sve likovi koje smo već ranije sretali u pričama o Helingenu, i Sklavi nas sa jedne strane omađija njihovim mnoštvom, dok nam sa druge strane naslućuje širi narativ stripa, i vraća nas u Zagorovu prošlost. Uništenje Titana, povratak Helingena na naš svet i priča koja sledi upućuju na doslovnu apoteozu starog naučnika nakon što mu je elektricitet pocepao telo. Tu Sklavi uvodi i indijanskog dečaka Kikija, za koga na kraju stripa saznajemo da je Manitu lično, ključni igrač u ovom valceru orkestriranih događaja.

Helingen je ubrzo prividno poražen, a nama preostaje druga polovina priče u kojoj se nižu situacije potpune dekonstrukcije Zagorovog sveta i ličnih gubitaka kakve serijal do sada nije video. Čitaoci, naravno, sve vreme znaju da status quo neće biti narušen, ali opet nas opčini nedostatak granica do kojih je Sklavi spreman da gurne Zagora i njegov svet koji nestaje u plamenu. Jedan za drugim, Zagorovi prijatelji ginu, uključujući i Čika. Nakon što se Zagor vrati sa granice smrti (!) pošto mu nož indijanskog poglavice probije grudi, i nakon što ga dotuku beskonačni gubici, Zagor konačno priznaje poraz i ispaljuje sebi zrno u slepoočnicu. Zagor je mrtav, ludilo je pobedilo! Da li je? Akoto čini ličnu žrtvu, vraća vreme pre Zagorovog samoubistva, koji odjednom odustaje od svog nauma i upušta se u konačni sukob sa Helingenom.

Dva neprijatelja narastaju do neslućenih razmera, i naš junak konačno uspeva da dopre do Helingena, koji shvata da se nije pomirio sa smrću. Stari naučnik spoznaje svoju zlobu, miri se sa svetom, okreće leđa i odlazi u tehnološki raj odakle je pobegao zarad osvete nad Zagorom.
ZAGOROVA APOTEOZA: To je ono čime se bavi veći deo eseja na ovu temu. Tkanje multiverzuma i tragedije je od Divova dobra i zla načinio opojnu mešavinu pogodnu za svakojake filozofske pristupe. Pa, u neku ruku, i ovo je jedan od njih. Samo, ovaj put ćemo se baviti donekle skrivenijim motivima, u pokušaju da stvorimo celovitiju sliko o Divovima. Novosadski dnevnik je u velikoj meri naslutio glavni motiv priče dajući ključnom poglavju baš to ime po kome je upamćen ceo serijal. Ovo je priča o uspostavljanju ravnoteže, preko potrebne svakom sloju multiverzuma. Većina nevolja koje su snašle Zagora tokom Divova dobra i zla su delo Helingena, vraćenog iz sveta mrtvih i delimično apoteiziranog u tekovinama na koje čak ni Manitu nije mogao uticati i koje sežu u prošlost daleko više od korica stripa. Helingen je tokom susreta sa Zagorom stradao četiri puta – od vatre u laboratoriji, harpuna u grudima, ludila i, na kraju, samoubistvom u kabini Akronjana. A ta stradanja možemo u jednom širem narativu posmatrati kao doslovne smrti a ne samo kao poraze od strane Duha sa Sekirom. Zamislimo, a nije teško pretpostaviti da je Sklavi upravo tako nešto imao na umu, da je svaki od tih poraza stvarna ili metafizička smrt. To bi značilo da je Helingen prešao daleko duži put tokom svog figurativnog hodočašća na putu ka Divovima dobra i zla, gde se vraća kao obogotvoreno omnipotentno biće, a ne samo faktičko i terminalno zaključavanje u kabinu gde će biti rastočen u atome. Da bi parirao ovakvoj slici profesora Helingena, Zagor bi u Divovima dobra i zla morao da pređe isti put prosvetljenja kojim je hodio stari naučnik tokom godina. Figurativno rečeno, morao bi da putuje milju u tuđim cipelama, da bi postao div dobra koji bi parirao Helingenovoj snazi i veličini. I dok Helingen razdire Zagorov svet i um, Sklavi paralelno oslikava četiri smrti Zagora, kao njegovo hodočašće ka istom eteričnom nivou na kome može da parira profesoru. Skriveni pokretač ovog procesa je upravo Manitu, koji nije mogao da utiče značajnije na Helingenovu apoteozu, ali je sa malo truda mogao da Zagora uzdigne na isti nivo uz malu cenu ljudskih života.
Sklavi umeće četiri Zagorove smrti manje ili više direktno u narativ, a glavni indikativ su propratne scene utonuća ili izranjanja iz mraka. Prva smrt dolazi od vatre, kao i kod prvog stradanja Helingena.

Setimo se, Zagor u ludilu vidi kako ga hvataju plamene ruke iz logorske vatre, da bi potom klonuo i utonuo u crnilo. Iz crnila ga dočekuje Čiko, koji ga je pronašao i negovao. Možda neko može da posumnja u faktičku smrt Zagora na ovom mestu, ali zapitajte se – koliko dugo bi vi ležali u vatri a da prežvite. U svakom slučaju, susrećemo se sa sekvencama Zagorovog izranjanja iz tame, a šta tačno one znače sledi u nastavku stripa.
Druga Zagorova smrt, koju susrećemo u stripu, odigrava se u svetu ludila, Ah-Eh-Naja. U Akotovoj pećini Zagor proživljava višednevni delirijum, potpomognut Akotovom magijom, gde se junak više puta približava smrti. Na kraju, kao poslednja sekvenca ludila, Akoto ispaljuje Zagoru strelu u lice. Pratimo Zagora koji se drži za glavu i tone u tamu, da bi ga iz nje dočekalo prijateljsko Akotovo lice. Kao i u prethodnoj sekvenci smrti, Zagor izranja iz tame u koju je ranije povučen, a ova smrt u delirijumu se može povezati sa trećom pričom o Helingenu, gde profesor nakon poraza poludi i halucinira.

Treća Zagorova smrt je daleko konkretnija, i parira Helingenovom stradanju harpunom kapetana Fišlega, iako je scenaristički obrađena da čitalac najviše sumnja u njenu aktuelnost. Šalak, sakem Mohavka i ubica Tonke, pogađa Zagora nožem u grudi. U doista potresnoj sceni Zagor pada u naručje svog ubice, koji pokazuje ratnički duh i empatiju prema poraženom protivniku. Čiko misli da i dalje čuje otkucaje srca i odlazi po pomoć, a Zagor – opet tone u tamu, iz koje ga dočekuje vrač Mohavka Makuatu.

Ovaj put, vrač otklanja sve sumnje, tvrdeći da kada ga je pronašao Zagorovo srce nije kucalo. Zagor je bio mrtav. I tu sagledavamo značaj sekvenci utonuća u tamu i izranjanja iz nje, pošto vidimo Zagora kako nakon tame lebdi među zvezdama pre nego što ga usisa vrtlog, nakon čega vidi – Manitua. Slične sekvence lebdenja među zvezdama srećemo i dok Helingen opisuje događaje nakon što je izgubio život u kabini Akronjana, i tu nam Sklavi otklanja sumnju da je reč o srodnim metafizičkim događajima.

I konačno, dolazimo do scena koje su obeležile ovaj strip – Zagorovo samoubistvo, koje je pandan Helingenovom svesnom odlasku u smrt u kabini Akronjana. Zagor je decenijama važio za moralni i herojski stub serijala, i dosta je neverovatna scena gde vidimo njega kako sebi oduzima život. I to na grobu najljućeg neprijatelja. Pored toga što je cela scena sjajno izrežirana i osmišljena, ovaj put vidimo faktičku smrt Zagora, bez utonuća u tamu i bez izranjanja iz nje.

Poslednji stadijum obogotvorenja Zagora je u toku – Zagor prislanja cev, čujemo gromoglasno "Bang!" (za koje shvatamo da je zapravo odjeknulo na više sfera postojanja jer ga dosta udaljeni Akoto čuje), i Zagor tone među zvezde, za koje već znamo da su ranije simbolizovane tamom.

Pratimo lik tri setna Zagora koji se pretapaju jedan u drugi, i naš junak se budi pred Manituom u svoj svojoj božanskoj pojavi, na bizonu i sa orlom u ruci. Iz priče postaje jasno da je Manitu vodio Zagora sve vreme ka ovom trenutku, nestrpljiv je i osion, i objašnjava da Helingen zaista jeste umro onog dalekog dana u kabini Akronjana. Sve kockice se polako slažu, i čeka se samo ljudska žrtva (Akoto), da bi se Zagor vratio na svet kao potpuno formirano duhovno biće u ravni sa Helingenom. Invokacija Manitua dok narasta nije ništa do scenski trenutak Zagorove spoznaje šta je postao tokom svojih iskušenja, a njegovu jednakost sa Helingenom Sklavi nagoveštava divovskim razmerama obojice. Sve ostalo je veoma jasno. Helingenu je data mogućnost počinka, uz spoznaju da je mrtav. Zašto onda Zagor nije otišao sa njim? Ipak je prošao isti put kao Helingen i sada je daleko od ovozemaljskog bića. Možda je i trebao, i to bi bio vrhunski kraj serijala, dok kao duh nadzire Darkvud. Međutim, Sklavi Akotovim životom kupuje status quo i dopušta da se serijal nastavi.

U principu, sasvim subjektivno, ovaj zaplet i rasplet podsećaju na ostvarenja Žodorovskog/Hodorovskog, gde se svaka priča prepliće sa ličnim duhovnim i telesnim uzdizanjem i hodočašćima ka višim sferama postojanja.
Sklavijev Helingen jeste i ostaje jedna od najpoznatijih priča o Zagoru. Nakon njega nije bilo nužno ponovo vraćati ovog neprijatelja, ali, ipak, to se desilo – oba puta neslavno. Možda postoje subjektivno bolje, ili lepše, pa čak i kvalitetnije priče, ali znamo i da nema dubljih od nje. To će uvek biti priča gde se Zagor ubio, gde je Čiko poginuo, i gde je Darkvud nestao poput snenog treptaja jednog idealiste. I to je priča gde je jedan junak umro četiri puta da bi porazio svoje demone.
Nikola Dragomirović

Tri sene (Komiko 2016)

Bajkoviti ponori bola

Emocija je reč latinskog porekla, i predstavlja osnovni element čovekovog bića. Može se reći da je čitavo naše postojanje i bivstvovanje vođeno i obeleženo emocijama. Inače, dele se na pozitivne i negativne – a kuriozitet je da dok postoji tri pozitivne osnovne emocije (nada, sreća i zadovoljstvo), a sve ostale pozitivne su mešavina njih, poput boja iz sunčevog spektra, negativnih emocija postoji čak duplo više (ljutnja, tuga, zavist, ljubomora, mržnja i strah). Kao naš najjači nagon, najčešći razlog postojanja, i pokretač svega dobrog i lošeg u životima, emocije služe i kao osnovno sredstvo umetnika da uhvate za uši i protresu svoje konzumente. I zaista, delo bez emocija je prazna ljuštura. A retko koje delo devete umetnosti koristi emocije, i to negativne, tim intenzitetom, snagom, pa čak, zašto ne, i perfidnošću, kao Tri sene Sirila Pedrose, grafičkog romana nedavno objavljenog u novosadskoj izdavačkoj kući Komiko.

Zašto perfidno, u tom konglomeratu snažnih emotivnih stanja? Zato što je osnovni narativ Sirila Pedrose u ovom delu – smrt deteta. A to je emocija na koju niko ne može ostati ravnodušan, posebno roditelji. Pedrosa, koji je već stekao svetsku slavu Diznijevim Zvonarom Bogordičine crkve  i Herkulesom, ovde donosi svoje najsnažnije i najkontroverznije delo, nastalo u periodu tokom i nakon borbe njegovih prijatelja da sačuvaju život svog deteta, a posebno u dobu njihovog nošenja sa tragedijom. I kako se uopšte nositi sa tragedijom tog stepena, i da li život može da ide dalje? Zato je emocija kojom Pedrosa barata perfidna. Niko nema argument protiv nje, a crnilo koje donosi nas preplavljuje u talasima. Nema odbrane. Pedrosa nas uvlači u tamu svog grafičkog romana, i ne pušta nas da udahnemo vazduh sve do samog epiloga, koji je gorak. I da klimaks priče bude tragičniji, Pedrosa nas ni u jednom trenutku ne daruje slamkom spasa. Ne pruža nam nadu u hepi-end, i ne podiže nam očekivanja za beg od sopstvene sudbine. Toliko perfidan nije. Udara nam šamar, i zadržava šaku – nema niskih udaraca. Smrt deteta, i to je to, pa ko može da se nosi sa tim drugi klimaksi mu ne trebaju.

Međutim, realizacija je ono po čemu se Pedrosa još više izdiže. Noseći u naručju tu snažnu ideju tragedije, Pedrosa nam oslikava bajkovit crno-beli svet oca, majke i sina, otelotvoren šarmantnim skoro diznijevskim ilustracijama sa mnoštvom oblina i vedrine. "U to doba, život je bio jednostavan i veseo... Uostalom, sve je bilo jednostavno i veselo...Ukus trešanja... Svežina... Krepak miris reke..." I to je to, sreća traje samo tih nekoliko stranica. Mali Joakim počinje da viđa tri sene, prikaze pod kapuljačama, koje sve češće i bliže prilaze porodičnoj kući, i čija silueta na horizontu dovodi ove proste ljude na granicu izdržljivosti.

Surovo saznanje je nadohvat ruke, i roditelji ga naslućuju čak i pre nego što majka čuje te fatalne reči iz usta starice pod imenom Suzan Pik, koja je i sama svesna da svojim senama već predugo izmiče. Joakimu su dani odbrojani, sene će ga pre ili kasnije stići. Svet Pedrosinih čarobnih zavojitih crno belih ilustracija samom promenom ritma i narativa prerasta u zastrašujuć klaustrofobičan ambijent Munkovog Krika. Pedrosa ne menja crtački stil u većoj meri, samo postaje više užurban, ali naša percepcija tog crteža se menja. Pritom, Pedrosa počinje da se poigrava i sa oštrim linijama u trenucima rastrojstva, pa čak i sa adekvatnim izletima u ekspresionistički stil u segmentima ključnim za ovaj strip. A ne treba zanemariti i autentičnu teskobnu atmosferu horora, koja u nekoliko navrata proguta čitaoca.

Majka se miri sa činjenicom da će izgubiti dete, iako se, naravno, ne miri sa gubitkom. Ali je spremna da proguta tu knedlu, i zna da je najvažnije provesti poslednje dane sa voljenim bićem. Otac nije tog kova. Tu srećemo i dva arhetipska modela suočavanja sa gubitkom, kojih je Pedrosa bez ikakve sumnje bio svestan usled ličnog uvida u porodičnu tragediju ovih razmera.

I tu dolazimo do, subjektivno, najbolnijeg trenutka – odluke oca da ode sa sinom i sakrije se od seni na udaljenom mestu. "Nema sumnje, senke samo što ga nisu odnele. Te poslednje trenutke sa svojim sinom dajem tebi. Da biste se mogli rastati u miru", govori majka dok predaje sina. Na tim tablama joj je lik skriven senkama stvorenim žustrim pokretima Sirila Pedrose. Veći deo stripa je potom rezervisan za očevu beskompromisnu borbu da pobegne od seni, po svaku cenu, ne štedeći ni svoj život. Priča potom fluktuira od avanture i tragedije, do horora i apstraktne naracije, i kao što smo rekli, Pedrosa nam ni u jednom trenutku ne obećava bilo šta drugo od gorkog kraja.

Tri sene su tu, i tu će ostati, kao nemi posmatrač kraja naših života, a u ovom slučaju to je Joakim, koji zapravo pokazuje veću zrelost i spremnost na pomirenje sa sudbinom od svog oca. A tu je i čar roditeljstva, da u svojoj nerazumnosti i neracionalnosti budemo spremni na sve da zaštitimo svoja voljena bića – a u smislu narativa, retko ko je na to imun. Možda iz tog razloga nema ni mnoštva stripova koji se bave ovom temom, jer je potrebna veština da se izbegne patetika koja bi nagrdila umetnički pristup, što je zamka koju Pedrosa vešto izbegava. Kad smo već kod toga, možemo preporučiti i kratak strip Lile Korman PTSD: Wound that never heals, urađen u potpuno drugačijem maniru, ali predstavlja dobar reper kako se na drugi način može pristupiti emociji gubitka u formi stripa.
Pedrosa većim delom ne demistifikuje svoje tri sene koje progone Joakima, iako im vremenom skida veo straha zamenjujući ga novim stratumom misterije. Ali nije ni morao da konkretizuje njihovu pojavu, jer je ljudska istorija prepuna mitoloških predstava (ženskog) trojstva koje plete niti sudbine, i ponekad služi i kao katalizator putovanja na drugi svet ili zagrobni život. Njihova pojava je u nekim kulturama zlokobna, u drugim, pak, nije. Ali izvesna sličnost postoji, i pruža pipke sve do indoevropskih korena velikog broja naroda. Kod Slovena to su Suđaje ili Rođenice, koje pletu niti sudbine za svakog čoveka. U nordijskoj mitologiji to su, naravno, tri Norne – Urd, Skuld i Verdandi. Kod starih Grka to su tri Mojre (Kloto, Lahesis i Atropos), koje i Sendmen susređe tokom svog epskog ciklusa nastalim iz pera Nila Gejmana. Rimski pandan Mojri su Parke – Nona, Decima i Morta.

Preislamski Arapi su verovali u trojstvo Al-Lat, Al-Uza i Manat, dok su Irci Morigan često zamišljali kao trojno božanstvo. Čak i Laponci (Sami) veruju u žensko trojstvo pod imenom Sakraka, Juksaka i Uksaka, dok se najstariji koreni ovakvog trojstva često traže u Mesopotamiji u vidu prototrojstva Inana, Ištar i Astarta. Najčešće predstave ovog trojstva, makar u nekim vidovima protokanonizovanih religija, su u vidu tri predilje sudbine, od kojih je jedna najčešće mlada devojka, dok je treća starica, i slučajno baš ona seče niti sudbine na kraju života. Dobro, to je najčešće pomalo romantizovana predstava mitoloških bića.

U stripu su čest motiv, i pored ključne uloge u serijalu Sendmen, jednu od najzanimljivijih predstava nam pruža Dražen Kovačević u Valkiri. Njegove Norne gube antropomorfni aspekt, i prikazane su kao tri džinovska pauka. Pedrosa ne ide tako daleko, ali za skidanje vela sa njihovih lica moraćete da ipak kupite Komikovo izdanje i uživate u svom bolu dok gutate stranice. I ako vam se učini da je strip suviše tužan, nastavite dalje. Nećete se pokajati. Jer život ide dalje. Ako se sa tim mogu suočiti ljudi koji su stvarno prošli kroz takav pakao, možete i vi da im odate počast i na trenutak saučestvujete u njihovom bolu. Pedrosine Tri sene su savršeno oruđe za to.
Nikola Dragomirović

Film: Kapetan Amerika 3 – Građanski rat (bez spojlera)

Na čijoj ste strani

Ili, da li je potrebno birati strane kada se zavalite u udobno sedište. Kapetan Amerika 3: Građanski rat je konačno stigao na bioskopska platna, u tradicionalnom majskom terminu rezervisanom za udarna ostvarenja Marvel filmskog univerzuma. 

Da se podsetimo, još od 2008. godine i filma Iron man, Marvel studio gradi svojevrsni univerzum međusobno isprepletanih filmskih ostvarenja i likova, koji tradicionalno kulminiraju u filmovima poput Osvetnika, gde se cela banda udružuje zarad otklanjanja planetarne pretnje. Pritom, svi ovi filmovi, pored međusobne isprepletanosti, putem brojnih umetnutih elemenata, tizera i sekvenci unutar odjavne špice, obećavaju, poput krešenda, još dramatičniju kulminaciju za koju sada znamo da će se odigrati oko poludelog Titana Tanosa, i njegove želje da osvoji naklonost Smrti u koju je beznadežno zaljubljen. Ups, možda nije svako upućen u motive plavkasto-ljubičastog džina koga u filmovima glumi Džoš Brolin (uncredited). Ali svakako svaki pošteni ljubitelj Marvel stripova barata sa ovom informacijom, a i sam Tanos nagoveštava da je sukob sa Zemljanima poput udvaranja Smrti. 

 

Tanos

Elem, ko nije upoznat sa ovim, da pojasnimo: Tanos, koga već pominju nadimkom "Poludeli Titan", barata i manipuliše sa tzv. Infinity gems, kamenovima neslućene moći, kojih iz stripova znamo da postoji šest, i ukoliko i kad dođe u posed celog seta ništa dobro iz toga neće proizići. Ove informacije nam Marvel filmovi daju na kašičicu tokom prethodnih godina putem impresivnog niza tragova, koji povremeno čine korak unazad od građenja centralnog intergalaktičkog događaja. Kapetan Amerika 3: Građanski rat je upravo ovakvo ostvarenje, makar na površini. Događaji iz epiloga filma, kao i povremene reference unutar njega i dalje grade atmosferičnost i scenografiju za ovaj konačni okršaj sa Tanosom, ali na sreću to nije centralna okosnica ovog ostvarenja. 

"Građanski rat" je  referenca koja takođe svoje korene vuče iz stripova, jer je reč o sveopštem eventu, sedmodelnom serijalu iz 2006/7. godine koji je napisao Mark Milar i nacrtao Stiven Mekniven, a koji je prošle godine objavila beogradska izdavačka kuća Darkwood. U stripu se stavlja akcenat na širu priču, gde se usled nemilog događaja sa katastrofalnim posledicama svi superheroji Marvela stavljaju pred izbor da se registruju ili stave van zakona. Kao logična posledica, stvaraju se dva tabora, sa Ajron menom i Kapetanom Amerikom na čelu, gde se prvi bore za ideju registracije superheroja i njihovo stavljanje pod šapu zakona a drugi za slobodu izbora. Nepotrebno je reći da u ratu koji sledi obe strane prelaze moralne i zakonske granice, a gorki epilog vodi u još dublje podele koje su obeležile brojne edicije Marvela u sledećim godinama. U svakom slučaju, preporuka za čitanje. 

Film Građanski rat se ne drži slepo stripskog predloška, odnosno nije doslovna ekranizacija sa papira. Osnovni element je i dalje tu – Građanski rat, odnosno sukob "tima Ajron men" i "tima Kapetan Amerika", i iskorišćavanje primalnog nagona gledaoca da se svrsta na jednu ili drugu stranu. Čak je delimično iskorišćena i ideja zakonske regulative superheroja i njihovo stavljanje pod ingerenciju Ujedinjenih nacija, kao kamen spoticanja ova dva tabora. Povod je sličan, makar neposredni – razaranja i ljudske žrtve koje su Osvetnici ili neki od njihovih članova prouzrokovali tokom prethodnih filmova i na početku ovog. Opet da se podsetimo, iza nas su tri filma Iron man, dva Tora, dva Kapetana Amerika, dva filma Osvetnici, Čuvari galaksije, Ant man iz prošle godine, da ne pominjemo par nemilih filmova o Hulku. Da bi gledalac pošteno pratio Kapetana Ameriku 3: Građanski rat potrebno je da poznaje materiju iz skoro svih ovih filmova, i to je možda najnepravednija stvar prema rekreativnim konzumentima superherojskih filmskih ostvarenja. Teško da neko ko nije gledao Osvetnike 2: Doba Ultrona može da shvati ulogu Skarletne veštice ili Vizije, isto kao što neko ko nije upoznat sa prethodnim filmovima o Kapetanu Americi neće ni naslutiti ključnu ulogu Zimskog vojnika/Bakija Barnsa u Građanskom ratu i potrebi Stiva Rodžersa da ga zaštiti. Dakle, pre gledanja filma sledi (pre)obiman domaći zadatak.

Da, ispoštovali su fanove

Osnovni problem Kapetana Amerike 3: Građanski rat se krije u samom naslovu filma. Stiv Rodžers aka Kapetan Amerika jeste centralna figura, ali isto toliko je i Ajron men aka Toni Stark. A tu je i veliki deo Osvetnika iz prethodnog filma, odnosno fale nam samo Hulk i Tor. Dakle, film se bez problema može zvati i Iron man 4 koliko i Kapetan Amerika 3, a ruku na srce najadekvatniji naslov bi bio Osvetnici 3, posebno jer se pod tim imprintom krio i stripski događaj koji je poslužio kao inspiracija za film. 

Kao antiteža krnjem sastavu Osvetnika, u film su ubačeni novi superheroji – Crni panter, zaštitnik Vakande koja se do sada mitski pominjala u filmovima; Spajdermen, čiji je ulazak u Marvel filmski univerzum hvaljen u prethodnim mesecima; i Ant man, čiji smo samostalni film pratili prošle godine. Budimo iskreni, svaki od ovih noviteta je opravdao očekivanja, pa čak i nadišao ista. Crni panter je besprekorna, mračna i relativno zastrašujuća prinova u Marvel filmu. Kralj Vakande, domovine neuništivog metala poznatog kao Vibranijum od kog je napravljen štit Kapetana Amerike, ulazi na scenu kao ratnik željan osvete, da bi do kraja postao krucijalni deo predstojećih filmova – makar se tako da naslutiti. 

Crni panter

Ant man nam je već poznat iz prošlogodišnjeg filma, i nimalo ne razočarava u svom epizodnom pojavljivanju u Građanskom ratu, dok je Spajdermen možda i najveće iznenađenje. Moram priznati da sam prema njemu gajio najveće skepse od prve najave i trejlera. Međutim, Marvel je iznedrio sjajnu epizodnu ulogu u filmu u kome sve pršti od već ostvarenih i voljenih likova. Zaista je hvale vredan uspeh da se u potpunosti zadovolje fanovska očekivanja u pogledu jednih od najpopularnijih superheroja u stripu, i to u prvom pojavljivanju nakon povratka u toplo porodično gnezdo. Naime, ovo je prva pojava Spajdermena u filmu Marvel produkcije, jer je sva prava za filmsku eksploataciju ovog lika do skora držao Soni. Ova pojava u Građanskom ratu je i svojevrsna najava predstojećeg filma, za koga znamo da će se zvati Spiderman: Homecoming, i po ovome što možemo videti iz Građanskog rata, postoje osnovane nade, a i iščekivanja, da konačno ugledamo jedan kvalitetan film o ovom junaku. Doduše, interakcija Spajdermena i Tonija Starka je u velikoj meri doprinela kvalitetu ove pojave, ali makar postoje kvalitetne osnove za buduća ostvarenja. 

I dok je očekivana i obećavana okosnica filma bio sukob dva superherojska tima, u duhu stripskog uzora, potpuno suptilno se primat antagonizma smešta na u najavama donekle marginalizovanog lika – Barona Zema. On je svakako poznat svakom ljubitelju Marvela, i to je fraza koja se ovde prečesto rabi ali je istinita. Za ljubitelje filmskog univerzuma koji ne čitaju stripove, ako takvi postoje, ovo je novo ime. Njegova pojava u filmu nije istovetna onoj iz stripa, ali ni po čemu ne podbacuje u kvalitetu. 

 

Zemo, Zemo, druže moj

Kako film odmiče, od jednodimenzionalnog negativca Zemo polako postaje slojevitiji i tragičan lik – krajnje ostvarenje i plod uništilačkog ponašanja superheroja u prethodnim filmovima, što zapravo i jeste metanarativ kada je o ovom filmu reč. Predugo i prečesto smo gledali kako u svojim planetarnim okršajima sa negativcima Osvetnici učestvuju u satiranju čitavih gradova, i sada dolazi na naplatu pitanje šta se zapravo dešava sa nedužnim žrtvama ovih kataklizmi. Da li Osvetnici mogu da zaštite svaku individuu dok bacaju zgrade na robote-ubice? Da li mogu da predvide gde i ko će se naći na udaru? Sada su na udaru oni, i osnovani strah javnosti pred prizorima uništenja na malim ekranima prerasta u inicijativu da se status Osvetnika ozakoni. A šta se onda dešava kada jedan čovek, samo jedan i samo čovek, reši da iskoristi tu situaciju zarad režiranja svoje agende. Koliko konaca Zemo može da povuče, a da ostane neprimetan pauk u centru lavirinta svetskih dešavanja, i koliko su suptilni potezi koje povlači? I konačno, šta ga goni? Šta napaja tu mržnju, i prema kome? Građanski rat  nam obećava sukob superheroja, i to nam donosi, ali nas pritom uvlači u spiralu dešavanja, gde na kraju film dobija sasvim drugačiji tonalitet.

Drugim rečima, ovako se pravi superherojski blokbaster. Ovo je pravilan odnos akcije, drame i humora. Ovako se ispunjavaju očekivanja fanova. Možemo se površno dotaći i debakla u vidu Betmen protiv Supermena: Zora pravde, koji je imao sličnu premisu, sukob superheroja, i koji je neslavno prošao. Taj debakl deluje još više poražavajući u svetlu Kapetana Amerike 3, jer je empirijski dokazano da je moguće iznedriti zadovoljavajući film sa ovom tematikom. Možda slučajno, možda namerno, ali samo nekoliko dana od prvih pozitivnih reakcija na Kapetana Ameriku 3 Ben Aflek je postavljen za izvršnog producenta sledećeg filma Zeka Snajdera, poznatom kao "čovek koji je uspeo da uništi Supermena", verovatno sa ulogom da stavi uzde pre nego što se izrodi sledeća katastrofa od filma. 

Kako bilo, to nije tema ove priče. Ono što nas sada zanima je budućnost Marvel filmskog univerzuma. Nova ostvarenja su najavljena, a priča sa Tanosom polako otkucava. Uskoro nam sledi i Doktor Strejndž, za koga se opet gaje izvesna očekivanja. Epilog Građanskog rata je ostavio mnoga pitanja otvorenim, a kakvog će to sve odjeka imati u budućnosti – videćemo. Bitno je ponoviti da je ovaj film u potpunosti zadovoljio očekivanja i da se munjevito popeo na lestvici najboljih ostvarenja ovog stripsko-filmskog univerzuma. Dali će izbiti na prvo mesto, i da li će "stariti" na pravi način – vreme će pokazati. Fanovi su siti i sve ovce na broju. 

Nikola Dragomirović